Ипак, те 1995. године изгубили смо много. Остали смо без стотина српских села, градова, хиљада кућа и домова, које су вредне српске, крајишке руке вековима градиле, али, више од тога, изгубили смо људе који су убијени, само зато што су поносно и часно носили српско име и српско презиме.

Стотине хиљада људи морале су, пред дичним ослободиоцима, како су нам говорили, да напусте своје домове и спас потраже овде у Ветернику, Футогу, Сајлову, Бусијама и другим безбројним српским местима која су била сведоци туге, безнађа, првобитног несналажења, али и вредног рада и велике љубави коју су ти људи донели у својим срцима, како према Крајини, тако и према својој Србији.

Добродошли, добродошли још једном, и добродошли увек у вашу Србију, драги Крајишници!

И, има ту нешто чудно и неочекивано. Ни за кога на свету, Србија није била и није толико лепа, као Србима Крајишницима, она је њима више од најскупље речи, Србија је за јуначке Крајишнике више од живота. Као што су ћутање и непокор старца Вукашина Мандрапе у Јасеновцу били скупљи и вреднији од сваког усташког ножа, којима су Србима одсецане уши и носеви, тако је Србија увек, снажније од свега другог, одјекивала у ушима Крајишника, а њене лепоте и фатална привлачност биле су веће од свега што у свету постоји. Не зато што је Србија богатија и лепша, већ зато што је Крајишници толико воле да речима то до данас нико није могао да опише.

Измерити трагедију српског народа западно од Дрине, а посебно Срба Крајишника у последњих 75 година готово је немогуће. Злочин, тежак и грозан, који се догодио пре тачно 22 године мерен је различитим мерама. Неки су лили сузе радоснице и певали победничке песме, копирајући их још из периода нацистичких успеха с почетка Другог светског рата, док су се други, а то смо ми, Срби, нашли у чуду политичких пораза, личног и политичког себичлука, у којем нисмо смели ни да говоримо о патњи нашег народа, његовом страшном страдању, јер би нам неко споља то замерио.

Данас, поносан што смо овде заједно, сви из Српске, сви из Србије који о нечему одлучујемо и што не дамо да се бол Крајине и Крајишника заборави. Дигли смо главу, нећемо сукобе, хоћемо мир и будућност, али не дамо никоме, понављам никоме, да нас било када понижава. Тешка је то мера, за нас Србе, али тачна, прецизна до бола, и ништа боље од ње не може да опише, онима који не знају, зашто се Хрватска данас радује, а зашто Србија гуши сузе. Не стидећи их се. А зове се Грубори, та наша мера.

Државни завод за статистику Хрватске, у свом попису од 2011. године, не бележи више Груборе, засеок у општини Кистање, у , како то данас називају, шибенско книнској жупанији. Грубора,села или засеока, више, једноставно, нема. Нема га у статистици, нема га на мапи, и нема га у историји. У њему нема више ни кућа, ни људи.

Оно што је било, те 1995. године, или је побијено, или је избегло. Засеок је спаљен, гранатиран, уништаван и буквално почишћен. И да све буде још црње, у Грубору су живели само старци. Људи и жене, од преко шездесет година, без икаквих претензија према било чему и било коме, како то већ године саме уреде. Крунили су кукуруз, дведесетак дана после завршетка хрватске војне акције, када су побијени. Марија Грубор, старица рођена 1905. године, спаљена је у штали, са стоком. Јово Грубор, рођен 1930. године, убијен је са четрнаест убода бајонетом. За Милоша Грубора, рођеног 1915. године, било је потребно четрнаест метака да би се неко похвалио својом акцијом.

И исто се то, крајем августа, догодило у Вариводама, и у Гошићу. Старци и старице побијени су тамо где су затечени, са клиповима кукуруза у рукама, у шталама, у авлијама, крај сена, или крај старих шпорета на угаљ. И нису били једини. Готово половина побијених током те, како кажу, ослободилачке акције, а побијено је више од две хиљаде људи, готово пола их је имало преко шездесет година. Ти старци, и те старице, били су ти окупатори, хрватске земље, хрватског кукуруза и хрватских њива. Њих се ослободила Хрватска, када је са више од сто хиљада војника, и уз помоћ страних инструктора и стране технике и технологије, кренула на Крајину.

Седам до осам пута бројнија, а десетоструко боље наоружана кренула је у напад на крајишке Србе, у, кажу, ослобађање своје домовине. И ослободила их се до темеља, и темељно, толико да данас Грубора нема, у Гошићу је остало четрдесет цивила, а у Вариводама тек нешто више од осамдесет људи. И те бројке најбоље говоре о судбини Срба у Хрватској. Зато што је,по попису, пре рата, у Вариводама било 477 становника, од чега је 473 било Срба, православне вероисповести. Двоје их се изјаснило као Југословени, а двоје као Хрвати.

Дакле, сваки четврти Србин је остао. Више од три четвртине Срба је нестало. И тако, у целој Крајини, и у целој Хрватској. Народ који је током другог светског рата био клан и убијан по логорима, и који је почетком деведесетих проглашен за мањину, који је током Олује додатно десеткован и протеран, данас је, у Хрватској, сведен на ниво статистичке грешке. Од више од милион и две стотине хиљада Срба, колико их је, према тадашњој етничкој мапи, живело у границама данашње Хрватске 1936. године, данас их је остало негде око 180.000.

Град од милион становника, данас у Хрватској не постоји. Читава загребачка жупанија има милион људи. Тачно онолико колико је Срба нестало за нешто више од седамдесет година. Зато, када дође 4. август, и када крену прославе, махање заставама, концерти и почасне салве, основно питање које треба поставити гласи: а који део тог седамдесетогодишњег процеса тачно славите.

Кажу да бројке најбоље говоре, па ћу ја зато изрећи само још неке од бројева који осликавају размере погрома, поред изгубљених људских живота:

Уништене су 24.752 српске куће, сви српски ндустријски погони, 13.000 привредних објеката, 410 занатских радњи, 352 трговине, 211 угоститељских објеката, 182 задружна дома, 113 водовода, 96 трафостаница и 56 здравствених станица. Неке од трафо станица и далековода и данас не раде, ваљда као казна оним малобројним Србима који су се вратили и који би да умру на својим огњиштима.

Да је њихов циљ био да Срби нестану са територије Баније, Лике, Кордуна, северне Далмације, Славоније и Крајине не само у физичком, већ и духовном и културном погледу, доказује то што су срушили и оштетили 78 цркава, уништили 920 споменика, оскрнавили 181 гробље, и опљачкали или оштетили 29 музеја.

Тражили смо, захтевали у сваком нашем сусрету од највиших званичника Хрватске да се макар нека права Србима врате. Бар, право на електричну енергију, коју је Србин из Лике, Никола Тесла, још у прошлом веку читавом свету подарио. Тражили смо и тражимо иста права за Србе, не већа, који живе у Хрватској , као што их имају Хрвати, или грађани Србије било које друге националности који живе у Србији.

Не знам да ли ће наши суседи икада да престану да славе нашу несрећу, али знам да ми Срби опет имамо глас, онај који се чује, и поштује, и тај глас ће наставити да подсећа, цео свет, да се августа 1995. године поново догодио злочин, над старима и немоћнима. Али, не само над њима.

Пилоти хрватске војске, одважни у својој безобзирности и моћни у својој мржњи, када је већ било очигледно да су успели да постигну циљ своје злочиначке мисије, надлетали колоне недужних и слабих цивила који су Петровачком цестом бежали пред налетом уништитеља свега што је српско, и 7. августа 1995. године, из чисте обести, бомбардовањем, у једном трену убили 9 српских цивила међу којима је било четворо деце. За тај злочин до данас нико није кажњен. Нико за то није одговарао.

Одузели су детињство малом Јовици Дрчи који је тада имао само 6 година. Говоримо имена и презимена убијене деце. Осим малог Јовице убили су брата и сестру Жарка Рајића, старог 9 година, којем је цело лице било испечено, Невенку Рајић стару 11 година . Том дивном детету, ћеркици и сестрици, глава је одвојена од тела. Коме је шта скривила? Чему се веселите? Убили су и Дарка Вуковића којем је живот угашен са 13 година. И он је био крив. Србин је. Данас, на овај Дан сећања на страдале и прогнане Србе, сећамо се наше деце која су убијена, присећамо се свих наших жртава међу којима је било и жена и старих, али и младих мушкараца у пуној снази. Данас мислимо на родитеље којима су убијена деца и отета им сва срећа. Не постоји ништа страшније од тога да родитељу одузмете дете.

Одузели сте родитељима оно чега се никада и ни за шта на свету не би одрекли. И све се то догодило у само неколико дана пре 22 године, августа 1995. на сунчаном дану као што је овај данашњи дан. Иза плански организоване и дуго припремане злочиначке акције под називом "Олуја“ остао је само пустош и страх.

Да, као и увек до тада, нису то сами учинили. Имали су директну војну, политичку и логистичку подршку западних сила и Нато. Али се модерна и демократска држава не гради на темељима крви и суза својих грађана. Да, тог месеца је настављено нешто што је започето у другом светском рату, злочин који не застерава.

И политика која је тај злочин спроводила, и остварила, мора да буде осуђена, у цивилизованом свету, баш као што и нико више нема право да релативизује ту чињеницу – да су Срби, најстрашније у модерној Европи, из Хрватске протерани, и да су, у циљу етничког чишћења, убијани старци, деца и затирана читава насеља. И не знам да ли данашња Хрватска има снаге да се суочи са Груборима, и свим другим резултатима Олује, али знам да Србија има довољно снаге да и њу, и цео свет, сваке године, изнова на то подсећа. Баш као што има снаге, Србија, да данас заштити свој народ, и да више никада не дозволи прогоне по етничкој основи.

Ниједну више Олују и никакву више Олују и никада више Олују, српски народ не би могао да преживи. Зато, драги грађани, данас вам кажем, онако како то неко није био спреман из наше Србије 95. да каже, и обећавам вам, јасно и гласно, Србија нигде више на српском етничком простору неће дозволити спровођење таквих злочиначких акција против српског народа. Немамо право да губимо главе, српска огњишта, а да гледамо у небо и правимо се да ништа не видимо.

И, никоме не претимо, ништа туђе нећемо, само не дамо више никоме да некажњено убија Србе. То је политика Србије, политика мира, али и политика заштите од оних који су их деценијама уништавали и хтели да их затру. И то нема никакве везе са оним што Србија жели, а то је мир, сарадња, разговор о свим отвореним питањима на Балкану, и разговор о свим отвореним питањима.

И данас када нам је тешко, уместо позива на освету и одмазду наш посао и наша обавеза је да кажемо да клупко смрти и крви на Балкану мора да престане да се одмотава. Морамо да изађемо из тог зачараног круга, да разговарамо и сарађујемо једни са другима, јер у противном изгубићемо сви све. И, то има везе са опроштајем али не са заборавом. Има везе са нечим другим.

Са чињеницом да Грубори више не постоје. И да, о њима, више нема шта да се прича. Њих можемо само да се сећамо. И да тражимо да их се сећају и сви други. Поготово они који су их, тако темељно, ослободили.

На своју, и срамоту свих других, који су то сеоце тако лако избрисали са свих карта и мапа. Ми нећемо. И одаваћемо пошту Марији и Јови Грубору, и Невенки и Жарку и Дарку и Јовици, и свој другој деци, цивилима, војницима, сваког августа, да би њихови наследници коначно знали да су, овде, и данас, сигурни и да их више нико, никада, неће терати са њихових огњишта.

Нека је вечна слава свим жртвама августовског погрома, погрома Олује, свим Србима убијеним само зато што су Срби.

Живела Српска, Живела Србија!