Слушала и проводила налоге оних који су само хтели да и регион и Србију замрзну у жабокречини лажне наде, додворавала се свима који би показали било какву жељу да на Балкану праве личне каријере, иживљавајући се на балканским народима, посебно Србима, и све то без плана и идеје како да ствари мењамо и како да почнемо о себи да одлучујемо, и, посебно, како да од губитника постанемо победници.

Нисмо разумели, тамо деведесетих година, шта се збивало у свету, шта је значио пад Берлинског зида, нисмо схватали колико смо мали и слаби и у војном и у економском смислу у односу на најмоћније западне силе, веровали смо у митове о сопственој снази и изгубили смо све. Пре свега, будућност. А, онда, двехиљадитих, када смо очекивали уз почетно отварање према свету дa ће неко да нам поклони све и да ћемо без великог рада да живимо као најбогатији европски народи, пристајавши на свеколика национална понижења, извињавајући се за све што јесмо, али и нисмо починили, добијамо још теже ударце, од проглашења независности Косова, коју запад здушно подржава, до затварања и катанчења свих наших фабрика и нестанка економске перспективе Србије.

”Србија мора да разуме и потребе и намере Европске уније, како не би губила време сањаујући снове чије остварење не зависи само од нас”

Данас, када смо земљу економски опоравили, национално усправили, време је да рационално и прагматично погледамо око себе. Да разумемо оно што се збива у свету, Европи, али и у региону у којем живимо. Србија је на европском путу, напредовала је у свим сферама друштвеног живота, посебно у економији, али Србија мора да разуме и потребе и намере Европске уније, како не би губила време сањајући снове чије остварење не зависи само од нас. Европа нас жели, онолико колико је потребно да не правимо проблеме, неретко растрзана унутрашњим разликама, борбом против оних који не желе да прихвате све модерне узусе тзв. зелене агенде која мале земље оставља без електричне енергије, гаса, или, џихадистичког приступа владавини права, често и лицемерног (можете замислити како би се цела Европа дигла да је угледни новинар убијен у Пољској, а не у Холандији), али и непостојањем потпуно јасне стратегије према западном Балкану, али и другим европским територијама које не припадају унији.

Истовремено, у Србији и даље не разумемо да се ствари мењају, да је политика жива ствар, односи у региону такође, те да мржња, најчешће према Албанцима, нама не доноси ништа. Напротив. Ми морамо да будемо отворени, спремни за сарадњу, да пригрлимо сваку шансу за економски раст, инфраструктурно повезивање и размену идеја. Управо зато, пројекат ”Отворени Балкан” представља велику прилику, али и наду, одговорност и обавезу да сами креирамо бољу и другачију будућност не чекајући да нам било шта падне с неба, да нам било ко донесе поклоне које ћемо платити више од њихове вредности.

О Балкану у свету обично мисле као о месту сталних ратова и крвопролића. Чак и да је таква, историја Балкана није ни прићи историји данашње Европске уније, између чијих нација су ”текле реке крви”, како је говорио Винстон Черчил. Тако завађен регион, са милионима жртава у међусобним сукобима, нашао је начин да искорачи напред и да за себе и за друге направи бољу будућност. То је данашња Европска унија, заједница у којој нема граница и која је једна од највећих економских сила света, додуше у озбиљном паду. И на Балкану су текле реке крви, баш као и некада међу данашњим земљама Европске уније. Али, на Балкану предуго није било тог важног искорака, који би повукао регион напред и извукао га из своје тешке прошлости која оптерећује и његову садашњост и његову будућност.

Извор: Politika

Пре нешто мање од две године, заједно са Зораном Заевим, премијером Северне Македоније, и Едијем Рамом, премијером Албаније, покренуо сам у Новом Саду иницијативу да се између наших држава уклоне баријере које ометају такозване четири слободе, на којима се заснива заједничко тржиште ЕУ – слободно кретање робе, услуга, људи и капитала. Пре неколико дана, у Скопљу смо Заев, Рама и ја потписали три документа, којима смо се обавезали да ћемо радити на олакшању увоза, извоза и кретања робе између наших држава, да ћемо омогућити нашим радницима слободан приступ тржишту рада у свакој од три земље и да ћемо удружити снаге да се заштитимо од природних катастрофа, где год се оне десиле. Зашто ово радимо? Зато што не можемо, а нема никаквог разлога ни да чекамо да неко то уради уместо нас. Све три државе желе да постану чланице Европске уније и да учествују као равноправни играчи на огромном заједничком европском тржишту, на простору без граница за људе, робу, капитал и услуге. Али док се то не деси, а већ је прошло много времена, ко нам брани да добра правила пресадимо на Балкан? Ако свака од наших економија губи милионе због чекања робе на граници, ако хиљаде наших радника може да заради више код комшије, али га спречавају баријере на граници, зашто би то решавао неко други уместо нас? Желим да се нашој иницијативи прикључе и остали на Балкану, немају чега да се плаше, осим свакодневних губитака због ”тврдих” граница.

”Овај посао започели смо сами, сами ћемо га и завршити”

Наслушао сам се свега и свачега против ”Отвореног Балкана”, те да је ово политика, а не економија, да се овим обнавља Југославија, при чему се не сећам да је Албанија била део Југославије, да све ово већ имамо кроз Цефту, а кад већ имамо зашто нам камиони стоје данима на границама, а роба у њима пропада? А има и оних, и у Европи, али и код нас, који не могу да се помире с тим да је ”Отворени Балкан” наша идеја, да је наш одговор на наше проблеме, да нам нико то није донео са стране. Али и те примедбе су типично балканске, па су ми због тога чак и симпатичне. Кажу – ко зна зашто они то раде, нису могли они то сами да смисле, неко им је то донео из Берлина или из Америке, има много важнијих проблема, зашто њих прво не решавају ”Отворени Балкан” ће успети, баш зато што га није смислио нико осим нас. И зато што нико осим Србије, Северне Македоније и Албаније неће имати толико воље да га спроведе. Све што је на Балкан стигло однекуд, није се примило. Ово је први пут да неко на Балкану покрене нешто што је добро за цео регион. И зато су договори у Новом Саду и споразуми у Скопљу историјски, а историјски ће бити и њихови резултати. Морамо до њих да дођемо заједно, великим радом и уз велику подршку наших људи. Само зато што се ово не тиче никог са стране, већ нас који у томе учествујемо. И оснивачи Европске уније знали су да могу да превазиђу тешку историју само ако почну да се повезују преко економије. И они су доживљавали отпоре на све стране, али успели су. Срби, Албанци и Македонци нису ништа мање паметни и вредни од Француза, Немаца, Италијана и других који су кроз Заједницу за угаљ и челик кренули у градњу Европске уније. Ми не морамо толико далеко, биће довољно да од нашег региона направимо простор без баријера у трговини и слободном кретању људи. Нисмо ни мање креативни, ни упорни од Европљана који одавно имају своје заједничко тржиште. На том тржишту често нас познају по ајвару, било да је из Србије, Македоније или Албаније, сва три су одлична. Сада ће нас упознати и по знању и вољи да изведемо најтеже и најкомпликованије интеграционе процесе, оне економске. И то неупоредиво брже и ефикасније него било где унутар садашње ЕУ. Не зато да бисмо се доказали пред Европом у коју желимо да уђемо, него зато што је Балкан без економских баријера наша насушна потреба. И ако за то не буде подршке и ако нас и даље буду потцењивали и оспоравали, неће бити никакав проблем. Овај посао започели смо сами, сами ћемо га и завршити, у томе не зависимо ни од кога, осим од наших људи који ће од њега имати највећу корист.

”Верујем у Србију, верујем у Балкан!”.