"Та 2024. била је година успеха. Србија је била друга најбрже растућа економија у Европи. Заједно, успели смо да подигнемо нашу земљу.

Онда, 1. новембра, услед пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, смртно је страдало шеснаест људи. Трагедија која је погодила сваког човека у нашој земљи. Држава је обећала, и одмах кренула у кривично-правни прогон лица која је сматрала одговорним за трагедију. Понудила помоћ породицама страдалих, и баш тада, када је јединство у боли и заједништво у тузи морало да буде изнад свега, неки политичари кренули су у рушење Србије, не власти, већ Србије.

Трагедија им је послужила само као повод.

Напали су Србију, њену економију, институције, важније од свега, напали су наше школе, факултете, нашу децу и нашу будућност.

Већ месецима, у нашој земљи траје терор. Терор мањине над већином. Терор који нико није могао ни да замисли да ћемо икада проживети.

Рекли су нам "испуните захтеве". Рекли су нам да их не интересује политика. Рекли су нам да су против насиља.

А ми, ми смо им поверовали.

Кренули смо да им испуњавамо и смислене и бесмислене захтеве желећи да нам се деца врате у школе, а студенти на факултете. Шта год и колико год да смо урадили, никада није било довољно.

А веровали смо им.

А све то, тобож без политике, претворило се у политички пир најгорих политичара у историји Србије.

Рекли су нам да су за поштовање институција, а ниједан, словима и бројем, ниједан од свих скупова широм Србије, није одржан у складу са законом.

Рекли су нам да се боре против насиља, а насиље је постало наша свакодневица.

У нашој Србији, више нико није био сигуран, ни наставници, ђаци, њихови родитељи, а посебно не они који од њих другачије мисле.

Живимо политички прогон кроз који смо прошли само 1945. и 2000. године. Живимо оно за шта смо мислили да се никада неће поновити. И страх се увукао у домове поштених људи. Неизвесност побеђује сигурност.

А ми, ми само хоћемо да живимо без страха, да вратимо државу коју су нам отели у претходних пет месеци, да нам се сигурност врати на улице и у домове, деца у школе и факултете, радници у фабрике и на друга радна места, да живимо од свог рада и свог знања, да нам Србија поново буде успешна као што је била претходних година.

За све то, признајем, не могу да се изборим сам. Потребна ми је помоћ сваког од вас. Нашој Србији је потребна твоја помоћ. Не смеш да ћутиш, свако од нас има обавезу да се бори. Мирно и демократски.

Падали смо ми и у прошлости много пута, али смо сваки пут устајали и побеђивали.

Победиће Србија! Сви заједно, уједињени, у Београду, 12. априла у 19 часова!"