Трудили смо се у претходних 8 година да нашу Србију подигнемо из пепела, да је обновимо,  изградимо нове путеве, пруге, школе и болнице, али више од свега покушали смо да вратимо поштовање и веру у себе, своје могућности и снагу српске државе.

И вечерас, драги народе, стојимо на месту које је неретко изазивало стид свакога од нас, на месту које је било неуређено, прљаво и које је представљало срамоту, не само нашег града, већ целе земље. О томе како смо ово место називали, није време да данас говоримо.

  Вечерас сам посебно поносан и срећан, јер овде где стојим, па навише уз Немањину улицу,  на врху, налази се и храм посвећен његовом трећем сину Растку Немањићу, великом и нашем Светом Сави.

И баш онако како данас на дан Светог Саве откривамо овај велелепни споменик, тако смо за кратко време успели, не да завршимо, како неки кажу, већ да суштински изградимо и осликамо најфинијим мозаиком, најлепши и највећи православни храм на свету, Храм Светог Саве, а тако ћемо обновити и Хиландар и целу нашу Србију. Успели смо да објединимо оно што је најважније, да земљу економски усправимо, да национално одбранимо и духовно повратимо и уздигнемо.

Коме ми данас, у вечно сећање и као знак најискренијег пијетета, посвећујемо највиши споменик на територији Србије и питамо се да ових колосалних 24 метра можда није премало?

Да би израстао у Симеона морао је претходно бити Немања.

Морао је у своју биографију да обједини и два сужањства, и бројна храбра и витешка војевања, и мудру дипломатију и одрицање од власти како би постао Свети.

Имали су Срби Властимировиће.  Имали су Срби Војислављевиће.  Имали су Срби и Вукановиће.  Имали су и Вишеслава, и Михаила и Светог краља Јована Владимира.

Имали су Срби и архонте и кнежеве и жупане и краљеве и свеце - пре Немање. 

Да је Србији подарио само Светог Саву, много би јој подарио.

Да је Србији подарио само Стефана Првовенчаног, много би јој подарио.

А подаривши нам обојицу, подарио нам је Србију, јаку, први пут истински централизовану Државу, која је умела да нађе свој суверени простор између Истока и Запада, између Првог и Другог Рима.

Овај велелепни споменик представља га као одлучног владара, у чијој се десној руци налази мач, а у левој Хиландарска повеља. 

До Немање били смо племе, а од њега па до данас смо државотворни народ. Ту државотворност симболише мач. Тим мачем правио је и градио, а затим чувао и штитио Србију.

До Немање имали смо културу опонашања и превођења. Од њега имамо културу креације, градитељства и писања. У културном смислу постајемо пуноправни члан Византијског Комонвелта. Ту припадност најнапреднијим културним токовима симболише Хиландарска повеља.

Ово није само чин откривања споменика нашем оцу, творцу државе, свецу и ономе од кога је све почело. Ово је својеврсан чин полагања рачуна, о себи, о свом идентитету, о томе шта смо научили, шта знамо и где идемо.

Стати овде, испред великог Стефана Немање, значи и својеврсно покајање, за све године у којима смо га заборавили, али, истовремено, и то је и свест о томе да смо коначно открили онај корен из којег је настало то велико дрво које се зове Србија. На Хиландару, и дан данас, ниче лоза, чудотворна, са места на којем је Стефан Немања првобитно био сахрањен.

У Београду, из овог споменика, та лоза, тај пут, та свест о Србији, треба да настави да расте, да се развија и да нам стално говори колико је важно имати корен, име и идентитет.

И јесте да је свето, читава историја, сваког народа, само нешто што постоји у причама, тачним или нетачним, али без тих прича ми не би смо били ми, не би смо постојали, јер не би смо ни имали шта да причамо, шта да кажемо, о себи.

И овај споменик је велики, зато што је прича о нама велика. И овај споменик је тежак, зато што је прича о нама често била тешка. И леп је, колико је и прича о нама лепа. И овај споменик је, дакле, и пре свега, прича, о нама. О томе ко смо били, о томе где смо били, шта смо радили, и највише о томе шта смо данас и шта хоћемо да будемо.

И као што је Немања, владар и светац, градио задужбине широм Србије, тако и ми данас градимо, свесни да је наша садашњост, то шта у њој радимо, задужбина наше будућности. Оне која зна докле је стигла, и која зна где иде. Без тога, без свести да је постојао неко пре нас, неко ко је имао снове, које ми данас живимо, ниједан сан о будућности није могућ.

Реч "данашњица", "садашњост", на неким језицима се изговара истим гласовима, на исти начин као и реч "поклон". Зато што она то и јесте. Поклон који смо добили од отаца, поклон за који и због којег су толики крварили и умирали, поклон због којег су робовали, ратовали, падали, устајали, жртвовали се, градили... поклон од којег не постоји ништа веће.

Ми имамо садашњост, због Стефана Немање, и његовог Растка, а нашег Светог Саве, и због Стефана Првовенчаног, због Милутина, Душана, Уроша, Лазара, Вука, Ђурађа, Стефана, и због Ђорђа, и Милоша, Михајла, и Милана, Петра, једног и другог Александра. Због људи који су причали ту причу, причу о нама, причу о Србији.

И реч коју данас изговарамо, реч "Србија", није наша. Они су је створили, стварајући и нас, и то никада не смемо да заборавимо.

Они су је исковали, од Ситнице, до Марице, од Косова, до Куманова, од Цера, до Кајмакчалана. Много крви и много олова је у тој речи. Зато је тако тешка, зато је и тако велика. Зато је толика обавеза, за свакога ко се усуди да је изговори. Зато, на крају, и овај споменик, њему, и Србији. И није било лако доћи до овог дана, до овог чина делимичног враћања тог огромног дуга. 

Није могла, Србија, није имала чиме, није ни знала како, дуго се плашила, била крива и себи и другима, и стајала погнуте главе и пред својом прошлошћу и пред својом будућношћу.

И нема кривца за то, осим у нама самима. Није било ни разлога, осим, опет, у нама.

Требало нам је времена, требало нам је храбрости, знања, да поново поверујемо у то да нисмо никакав балкански изрод, никакво бесно племе без икаквог корена, никакав дежурни кривац, и да опет станемо на своје ноге, усправимо се, и сетимо.

Сваког трена те дуге историје, и сваког човека који нас је, кроз њу, стварао.

Требало нам је времена, да свима кажемо да нисмо овде да било коме претимо, да нам је доста и крви и ратова, да разумемо, волимо, праштамо, кајемо се, али и да нећемо ни тек тако да не постојимо.

Да имамо име, да имамо историју, нашу, да имамо очеве и да, кроз њих, имамо и понос, и да, захваљујући томе, њима, имамо и слободу. Нашу, баш као што је и та историја наша, и језик, наш, култура, наша, традиција и вера, опет наше. Нисмо их ни од кога отели, нико нам их није дао, и немамо коме да их враћамо.

Нећемо ништа ни од кога, занима нас да, попут овог споменика, растемо у висину, али нико више, и никада више, неће Србију натерати да се одрекне. Ни имена, ни дела. Зато што су, захваљујући овом нашем оцу, и свакоме ко је дошао после њега, и то име и то дело велики. Нема, на Балкану, ни већег и лепшег.

И нема разлога да се стидимо, да узмичемо, да кријемо, било шта од свега тога. Зато је овај споменик, што би рекли, голем. Зато што треба да га виде, и да, кроз њега, виде нас. Усправне, и поносне. Људе спремне да раде и да граде. Пријатеље који никоме не желе зло, који ни од кога ништа неће да узму, али и који држе до себе и који се неће стидети, ни пред ким.

Зато је овај споменик и својеврсна тачка коју стављамо на крај једне приче. Оне о лепој и тешкој прошлости, оне о ратовима, крви, робовању, ослобађању, грешкама, лошим одлукама, гробовима и поновном уздизању.

Немања је рођен 1113.-е године у Рибници, данашњој Подгорици, цео живот је провео у покрету. Живео је у свим, некадашњим, српским земљама, а умро је 1199.-е године на Светој Гори. Свугде на свом путу зидао је градове и цркве.

Манастир светог Николе код Куршумлије, Манастир светог Николе на Ибру, Богородицу Бистричку код Бијелог Поља, светог архангела Михајла у Скопљу, Светог Николу и Светог Пантелејмона у Нишу, ибарски Градац.

Гради Ђурђеве ступове, Студеницу, са сином, Светим Савом оснива Манастир Хиландар. Као велики жупан Рашке, сваку судбоносну одлуку спроводио је одлучно и снажно. Истовремено, иза те тачке, одавде, почиње нова прича. Она која се види иза споменика, у Србији која расте, у новим кулама, зградама, тржним центрима, путевима, болницама, школама. У тим задужбинама наше будућности. У тим новим причама које имамо коме да оставимо, без трунке стида, поносни што смо их баш ми испричали.

Једна од најважнијих наших прича је истина о јединству нашег народа. Ма колико покушавали да нас раздвоје и готово увек у прошлости у томе су успевали, ми Срби, данас разумемо колико је важно да будемо једно и јединствено биће, колико је важно да чувамо свој језик, своју историју, своју културу и своју будућност. Зато сам захвалан свим представницима нашег народа који су вечерас овде са нама, руководству Републике Српске, представницима српског народа из Црне Горе, али и многих других земаља у окружењу. Знамо да живимо у различитим државама, али свест да припадамо истом роду, истој породици, никоме нећемо дозволити да нам одузме. Управо зато и захваљујући председнику Додику и његовој подршци завршавамо велике  националне ствари, од откривања овог споменика, изградње Храма Светог Саве и обнове Хиландара, до обележавања најтежих злочина почињених против нашег народа и све то радимо заједно. Србија и Српска.

Захвалан сам свима који су дали свој допринос стварању овог уметничког ремек дела, од вајара Светомира Арсића Басаре, Владимира Величковића и Емира Кустурице до Александра Рукавишњикова, заслужног уметника РФ и члана Руске академије уметности. Рукавишњиковљева ауторска дела красе најважније и најпрометније јавне просторе Москве, Мадрида, Монтреа. Цар Александар Други, Достојевски, Лав Јашин, Сергеј Михалков, Џон Ленон, Михаил Шолохов, Ростропович само су неки од великана чије споменике су светске метрополе наручивале од уметника који је подједнако овладао свим вајарским материјалима и уметничким техникама.

Овде где се симболички спајају улице Немањина и Карађорђева, ми данас славимо и раскош својих историјских домета, и обнављање државности, и просперитетну будућност коју ми и наши потомци морамо вредно да градимо.

Са великом дозом оправданог оптимизма, сматрам да ће Савски Трг са спомеником оснивачу наше Државе Стефану Немањи као централном делу урбанистичко - архитектонске целине постати вероватно најлепши јавни простор у Београду.

Немања је, за нас, био почетак. Овај споменик је крај, али само тог почетка. Пошто од њега почињемо ми, и сви који после нас долазе. Он је доказ да је створила историја нас, али и да смо ми у стању да историју стварамо. И то ону добру историју, историју мира, историју знања, историју раста, каквог никада нисмо имали. 

У име те историје смо данас овде, у име те историје и откривамо споменик. Стефану Немањи, оцу, родоначелнику, творцу и свецу. И нека стоји овде, уздигнут, осветљен, и нека га сви виде.

Нека виде Србију, какву смо ми направили.

Искрено, из дубине душе обичног српског смртника, желим да ово обраћање завршим речима Светог Саве којима се у "Служби Светом Симеону" обраћа своме оцу - Моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно! Слава, и сада!

Живела Србија!