Зашто сам замолио Србе и друге грађане Србије за разговор о Kосову и Метохији? Зашто га сматрам одлучујућим за будућност наше земље и народа? Зашто ту тему уопште отварамо, ако смо, већ сви научили да ћутимо и будемо против, против свега, јер било какво решење проблема значило би разбијање косовског крчага о главу сваког политичара који би се усудио да га потражи, док би се, са друге стране, сви правили да су људи који знају о Kосову много више него што стварно знају, те да су имали много боља решења, али их тобоже нико није питао.

Време је, да као народ, престанемо као ној да забијамо главу у песак, да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо, или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили. Није Србија за потцењивање, упркос чињеници да Албанци у спровођењу својих националних идеја имају значајну подршку већине западних земаља. Није данашња Србија кужна као што је била, није Србија слаба као што је била 1999., 2004. и 2008.године, али није Србија, нити сме да буде бахата и арогантна, као што је неретко била.

Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо шта више да тражимо. Да смо престали да се надамо. Да смо спремни за последњу опцију. За сукоб. И наш унутрашњи, и онај са свима око нас. Ћутање је одлика оних који мисле да су само, и искључиво, они у праву. Оних који никога не желе да чују. Kоји су убеђени да су најпаметнији, да немају више шта да науче, да су супериорни у односу на све остале и да немају више о чему да причају, са било ким. То је модус операнди тиранија, увек спремних на проливање туђе крви.

Не могу себе да видим у том послу, ћутања, нити у таквој, немој Србији. Ако се то деси, неће бити промашена само политика коју водим, него и читав мој живот, и животи свих нас. И то је нешто на шта никада нећу да пристанем, без обзира на све који мисле да сам превише гласан, да сувише питања постављам, да причам више него што би требало.

А замислите шта би могло да буде, да је другачије? Да сам један од оних који ћуте и људе поведу у сукоб, рат, да би их мало, ћутке, научили географији сопствене земље? Или, да сам један од оних који би због тапшања по рамену и шећерне табле добијене у некој од западних амбасада, пристао да испоручим сва српска огњишта и тако постанем, како кажу, велики реформатор. Управо зато, решење не лежи са једне стране у нашим митовима и сукобима, али са друге стране, не лежи ни у негирању и одрицању од свих наших националних и државних интереса.

Цинизам те реченице Емброуза Бирса, да је рат начин да људи науче географију, јесте основна одлика свих тежњи дела оних који су против разговора и дијалога. Они, као и ови други који би се одрекли свега, не знају где је Kосово, нису тамо били, неће никада тамо ни отићи, још мање живети, не разликују Партеш од Пасјана, Србицу од Штрпца, Пећ од шпорета, али би радо све друге послали на Kосово, да их науче крвавој географији сопствене земље, или да се одрекну нечега што не знају ни шта је.

С друге стране, противници дијалога о Kосову, са Приштином, су и они којима је сваки губитак – победа, и који се туђој несрећи радују као свом успеху, пошто за други успех и не знају. Њихов разлог за ову врсту нечињења, која јесте својеврсни историјски злочин, обзиром на тежину питања које иште одговор, лежи у пукој нади да ће неко, некоме, на крају "дати Kосово" и за то, на њихову радост, сносити последице.

Са становишта плитке дневне политике, то можда могу и да разумем, са становишта историје, ни оправдања ни разумевања нема. Зато што је то најтеже наше питање, у основи баш то – наше, и зато што је потребно, као никада до сада, да сви, заједно, пронађемо одговор. И то онај који ће бити трајан, који ће искључити сукоб као опцију, и који ће свима на овим просторима донети корист.

Желео бих, као председник Републике, да покушамо да решимо наше сукобе, једном за свагда, ако је могуће, а ако не, онда ништа. Био би то само један од наших бројних неуспеха, заједничких, српских и албанских. Проналажење решења захтева главу врућу од сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције, и руке упрљане компромисима. И наше и албанске.

Захтева, поново, по рецепту Шимона Переса, да ми, којима историја није до сада дала ништа осим крви и ратова, коначно упослимо свој највећи ресурс, своју главу, и нађемо решење. Захтева рад, свих, јасну свест о томе да је то што радимо, дугачак, замршен и често болан процес, али, најпре, ону врсту промене у нашој, колективној свести, која је често, сваки договор доживљавала као пораз.

То једноставно, није тачно. Нисмо ми ништа тако велико добили у ратовима, што смо губили у миру. Зато што смо, све што смо добили, и изгубили, ратујући, платили најтежом могућом ценом, оном која не може да се надокнади. Нашим животима, и животима наше деце. И то мора да престане.

Време је да Србија ради, размишља, и добија, побеђује, без сукоба. И ја сам убеђен да смо, већ данас, у стању да то урадимо. Уосталом, замислите шта би могло да буде. И немојте, о томе, да ћутите. Сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође.

У противном, чуваћемо конфликт чији смисао не разумемо, јуначићемо се до прве битке, и једни и други, без разлике. А, последице? Kога брига за последице, јер о томе ће ионако да брину неки други у будућности. На крају, и због јунака до прве битке, али и због дарежљивих и широкогрудих Срба који другоме олако дају оно што Србима припада, сматрам да је Србији потребан озбиљан и одговоран приступ, храбар и реалан, са погледом у будућност, а не у положај доњег дела сопствених леђа после неких наредних избора.

Србија има петљу да живи и да се бори за будућност. Србија данас је уважена свуда у свету, Србија је пре три године била пред банкротством, а данас има суфицит у буџету, раст економије значајно већи од европског просека и Србија је показала да уме да побеђује. И то не само у кошарци и ватерполу, већ и у економији и политици.

Да би наш напредак био сталан и одржив, морамо, ако ништа друго, бар да покушамо да разрешимо косовски (Гордијев) чвор, а не да се кријемо и најтежи терет оставимо нашој деци. Живети, значи љубити земљу по којој корачају деца, а не само, хвалити се победама својих дедова.