"Са великом тугом сам примио вест о смрти Радована Белог Марковића, чувара предивне српске речи и српског језика на којем је за њега била „велика част и ћутати и говорити“. Био је писац који је саму срж природе нашег народа уткао у своја дела која ће, верујем, образовати и будуће генерације свесних, јаких и паметних младих људи, жељних да што боље упознају своју отаџбину и народ, а које је Бели Марковић на јединствен начин и са огромном љубављу у својим делима описивао.

Живећи и стварајући у Лајковцу, недодирнут књижевничким сујетама овога доба, провео је готово цео век крај чувене „лајковачке пруге“ која је деценијама на посебан начин одсликавала наше историјске успоне и падове, кривудави и тешки пут развоја и изградње, као и огромног труда да се Србија из блата и шипражја уздигне у модерну, јаку и слободну Србију. Гледао је Бели како се прекинуте и готово усахле жиле куцавице наше земље претварају у снажни крвоток путева и пруга, преко којих је Србија, са сваким километром, све више јачала и устајала из учмалости и блата у којима је предуго таворила.

Бели Марковић је био сведок пута који је наша земља прешла од „старих џада пуних рупа“, које су некада представљале измучено лице наше земље, до ауто- пута „Милош Велики“, којег је са великом радошћу дочекао и описао и којег је видео као пут будућности због којег ће се „и сати и километри другачије рачунати“.

Радован Бели Марковић био је аутентичан стваралац који није само познавао, већ и живео дух нашег народа. Његово дубоко схватање људске природе и српског менталитета, усуда у којем је наш народ кроз разне (не)прилике стасавао у ово што је данас и што ће тек бити, исијавало је са сваке странице његових дела, стварајући непрекинуту нит која је повезивала људе свих генерација и профила, баш као што је и у изградњи путева видео не само практичну вредност, већ начин да се чврсто повежемо и боље упознамо и себе и нашу једину Србију.

На јединствен начин спајајући уметност, историју и дубоко промишљање духа и природе нашег народа, Бели Марковић је и у називу ауто-пута „Милош Велики“ видео изузетну симболику која громогласно најављује незаустављив напредак и развој Србије, као и њен излазак из модерног ропства у којем је чамила деценијама. Тај суштински логос – значење, смисао и представу нових путева који су премрежили Србију, спајајући је са различитим културама, цивилизацијама, а пре и изнад свега са самом собом, Бели је преточио у мисли и поруке које наговештавају ново поглавље у историји и будућности наше земље и народа.

Недостајаће нам сва дела која није довршио, иако су за њега у књижевности постојали „само започети, али никад површени књижевни послови“. Нека почива у миру у својој небеској Србији, коју је волео и бранио исто као и ову земаљску“, наводи се у телеграму председника Вучића.“